Друштво

Провод је тамо где је срце

Датум: . Објављено у Друштво.

Провод је тамо где је срцеДописница - МЛАДЕНОВАЦ – Шарене капе туриста прекриле су бели град – У стопу их прате трубачи да их дочекају, како ваља, с песмом – Цео свет је, чини се, похрлио да проведе празнике у престоници доброг провода – С друге стране, они који уживају у чарима Београда целе године углавном се труде да из центра побегну – Ми смо пошли у Младеновац, довољно далеко, а ипак довољно близу.

Изненадили смо се количином снега који прекрива поља и путеве, јер је у Београду одавно истопљен или претворен у лед од корака пролазника. Кажу да сва места личе, неколико зграда, центар, пијаце, парк и један недовршени мега маркет. Међутим, нису чари у зградама и бетону, него у људима. Сви су лако прихватали празнични дух који смо дошли да ширимо. Топла велика кућа породице Весић била нам је уточиште од зиме која продире у кости и гаси празничну радост. Весићи су породица код које "осећајте се као код куће" није само отрцана фраза. Чим уђете постајете укућани, нема напетости, снебивања. Ту си, дакле, наша си, прихвати се и уживања и помагања. И тако је кренуло празновање. Богата трпеза, добро друштво, весеље, песма...

Сетим се онда дочека на тргу престонице. Зима, петарде које лете око главе и прете да те повреде, играш цупкајући и мрдајући се искључиво горе-доле, јер за други покрет нема места. Пијани момак придржава се леђима о тебе, има мало музике коју волиш, мало оне коју само подносиш... Ипак, и тад сам уживала у смеху, добром друштву и цвокоту зуба. Није само дом тамо где је срце, изгледа да је и добар провод могућ једино с људима које волиш. И после провода уследио је одмор уз чај од нане и разговор, па опет све изнова.

На крају смо морали да кренемо назад у велики град. Пуни утисака и свежи од радости стигли смо у задњем моменту на превоз. Две карте до Београда коштале су 520 динара. "Имам само једну новчаницу од пет стотина и једну од хиљаду", објашњавам возачу док смо претраживали све да нађемо двадесет динара. Пошто је ћутао све време, пружила сам му хиљаду динара и питала је ли то у реду. "Није у реду", обратио ми се повишеним гласом, "прво касните, а сад немате ни ситно. Није у реду! Знаш ли колико вас је таквих с хиљадаркама од јутрос. Не могу ја свима да удовољим". И неким чудом врло лако је нашао ситниш да ми врати кусур. "Срећни и Вама празници", додала сам с осмехом.

Пренето из дневног листа "Данас" (Аутор: Рада Јовић)