logo

Породица увек зна

Породица увек знаKao врхунац ироније и шизофреног стања у којем се налазимо на једном од зидова Спортског центра, "младеновачког храма спорта", изграђеног да би се наша омладина отргнула од улице, освануо је графит "Рекао сам не дрогама, аЮ..

Породица увек знаKao врхунац ироније и шизофреног стања у којем се налазимо на једном од зидова Спортског центра, "младеновачког храма спорта", изграђеног да би се наша омладина отргнула од улице, освануо је графит "Рекао сам не дрогама, али ме оне не слушају". Наркоманија, алкохолизам и остале болести зависности одавно су погодиле и нашу општину. На удару се највише налазе млади, они који не умеју да се бране.

Не постоји младеновачко село у којем нема бар једног хероинског зависника. У неформалном разговору, инспектор младеновачке полиције, препричао нам је исказ једног од недавно утамничених дилера и уживаоца хероина из Амерића, иначе најнеразвијенијег села у нашој општини. – Када смо га саслушавали он нам каже, дође субота, устанем у шест сати нахраним говеда и свиње и од седам до увеча немам шта да радим, и људи ја морам да узмем бар грам, да убијем време – прича нам инспектор.

Прва станица на коју одлазе зависници и њихове породице је, поред полиције, Диспанзер за ментално здравље у Младеновцу. Зато смо о овој теми разговарали са онима који се налази на првој "линији фронта" у суочавању са наркоманијом. Неке од одговора смо потражили од др Дубравке Исаковић – Матић , специјалисте психијатрије, која ради три године у Диспанзеру за ментално здравље и Саветовалишту за младе.

За почетак, како би сте описали ментално здравље грађана Младеновца ?

– Опште ментално здравље је такво да нема неког битног поремећаја од времена оних критичних догађаја из деведесетих, као што је бомбардовање и осиромашење друштва. Међутим, када су у питању нека стресна дешавања као што смо имали у нашој општини претходних година и месеци када је дошло до отпуштања радника, код људи у старости око 50 година долазило је до анксиозних и депресивних реакција и ту се јавља повећан број пацијената. Иначе, остало се своди на стандардне патологија, а то су пацијенти са доста анксиозних поремећаја, депресивних реакција, психоза, болести, наркоманија и алкохолизам.

Колико се у нашој заједници променила култура одлажења код психијатра ?

– Радим овде као психијатар три године, и то је још увек табу тема. Често људи који одлазе код психијатра то чине кришом, у вечерњим сатима, када је мања гужва. Чекајући у некој другој амбуланти, гледају да их не види неко од познаника. Тако да на томе доста треба радити и сматрати потпуно нормалним одлазак код психијатра као код било ког другог лекара специјалисте. Ментална обољења се морају лечити као и остале болести. Често и сам пацијент има проблема када дође првио пут и каже нам – Колико сам ниско пао да долазим код психијатра или шта ће други да кажу, имаћу досије, итд. Ми смо морали наше историје болести да закључамо и то је недоступно било коме, како у окиру Дома здравља тако и шире, и пацијенти су потпуно заштићени од могуће злоупотребе.

Каква су искуства младих са болестима зависности ?

– Прва искуства са психоактивним супстанцама долазе крајем основне и почетком средње школе. Нажалост, нама се на лечење јављају доста касно, са 25 година и тада нам долазе као хероински зависници са "стажом" од пет – шест година редовног узимања хероина. Почиње се са 15 година са марихуаном у комбинацији са алкохолом и различитим лековима да би на крају стигли до хероина. Тај процес траје неколико година, од експериментисања до праве зависности. Тек у поодмаклој фази неко одреагује и долази на лечење. Породица то доста рано примети. Старосна структура је таква да када нам дође хероински зависник он има увек преко 20 година. Било је породица које су промене у понашању деце приметиле у почетној фази тзв. експериментисања, а то је најчешће почетак средње школе али ту је опет нажалост било само неколико породица које су нам дошле уплашене и где смо одрадили тестове.

Зашто је породици потребно толико да би довели пацијента ?

– По правилу, породица је увек знала годину, две пре него што га доведу на лечење и ту су погрешно реаговали покушавајући да се сами изборе са тим проблемом, а као последњу могућност излаз су потражили код лекара. Они најпре покушавају разговорима и претњама, ускраћивањем новца, запошљавањем, рецимо ако отац ради приватно онда га запосле да ради са њим и сличне ствари. Углавном се ради о пацијентима мушког пола, док девојака има мало, испод 10 одсто. На крају, схватање је такво да је то срамота за целу породицу и онда се као последње решење одлуче за лекара. Увек када питам породицу кажу да су знали за проблем бар последњих годину дана. Сада имамо пацијената из свих наших села и града. Родитељи су од здравствених и просветних радника, запослени, незапослени, избегличке породице, свих образовања. Нема правила, осим да предњаче пацијенти из породица са лошим материјалним стањем.

Колико је терапија коју обављате успешна ?

– Деведесете су биле шокантне, од ратова, избеглица, сиромаштва, губитка имовине и младих који су све то доживљавали. Годинама се ишло из шока у шок. Трајала је непрестана драма, јер су нас погађале животно угрожавајуће ствари. Данас је пролонгиран стрес, који се изражава у бесперспекивност, јер и сами знате да ко заврши овде средњу школу не може да нађе посао, а не могу ни они са факултетом. Појединац нема сигурност. Он не зна шта ће са собом и то је јако сложен проблем и један од узрока зашто се лечени наркомани враћају на старо. Када треба другачије да организују свој живот настаје проблем. Када почне лечење сви су мобилисани и пуни вере у успех, породица и зависник, сви верују да је мукама крај, али често се враћају на старо. Овде су у веома великом проблему да се укључе у друштво. Како због негативног става средине према њима, тако и због објективне ситуације да они тешко могу да нађу посао, као и сви остали. И то јесте отежавајућа околност, а посао је веома важан у њиховом лечењу. Они некада и нађу посао али однос околине их тера да напусте посао или добију отказ. Уопште је жигосање писхијатријских пацијента велики проблем, не само када се ради о наркоманији. У овако малој средини је срамота отићи код психијатра.

Наркоманија јесте у центру пажње, али је бацила у сенку још једну болест зависниости о којој се мало прича – алкохолизам ?

– Алкохолизам јесте у другом плану између осталог јер се у нашој средини испијање алкохола сматра за нормално понашање. Код нас алкохоличарем сматрају само онога ко се тетура по улици. Овај порблем је занемарен тако да врло мало алкохоличара долази на лечење, а они који и дођу то чине углавном због неке судске одлуке и решења, због породичног насиља или неког кривичног или прекршајног дела. Код нас се за алкохолом посежа у разним ситуацијама, било да је човек весео или тужан. Млади нарочито неумерено пију и не може чак ни један обичан излазак петком и суботом да се замисли без пића. Родитељи то толеришу и чак и сами купују алкохол за журке деци која имају 15 година. То је врло опасно јер у том стању ће деца најпре да пробају дрогу, као и што под дејством алкохола ступају у сексуално проблематичне односе.

Проблем насиља међу младима такође добија нови квалитет. Више није никакава новост иживљавање над вршњацима и снимање таквих радњи мобилним телефонима ?

– То је у склопу општег понашања младих, и одговора на то како млади проводе своје време. Генерално, млади имају доста слободног времена, а некада ни одрасли не знају да искористе своје слободно време. Млади немају посла код куће, а тамо и где могу да помогну укућанима у пословима то не чине. Немају никаве обавезе, јер су у школи њихове обавезе сведене на минимум. Активноси које везују пажњу младих су занемарене, све оно што је било некада добро сада не постоји. У нашем граду је мало активности у које малади могу да се укључе, од спортских до културних, било чега. Наравно, не може свако да се бави спортом нити га то занима и потребно је деци пружити много више. Потребно је пружити много већи спектар могућности па ће се неко већ пронаћи у нечему од тога. Морамо да ангажујемо целу породицу и то је сада започето са новим Координациноним одбором за борбу против зависноти, да се прво крене од породице, да се они укључе и да они препопзнаују потребе детета.

Да би се одговорило на потребе младих неопходно је препознати њихове потребе. Ко ово уме да учини ?

– Ми не знамо шта су потребе маладих, а често ни они сами не занају шта хоће. Ми морамо прво да питамо ту децу шта хоће јер не знамо шта та деца желе у оваквом окружењу. Овај посао треба вршити кроз другачију организацију школе и улоге разредног старешине. Да се им се помогне да нађу себе јер у овом систему ни одраслима није лако да пронађу себе, а камоли деци. Ту ће бити одрађене неке почетне активности ове године и то већ од предшколског узраста и основне школе када су деца још везана за родитеље, а затим ће ићи акције вршњачких едукатора. То су почетни кораци за које ћемо видети да ли ће дати резултате.

Шта да ради породица када посумња да им дете постаје зависник ?

– Они треба да дођу у Диспанзер за ментално здравље (стара зграда Дома здравља), најпре се јављају свом изабраном лекару на педијатрији или општој медицини, где добију упут и затим дођу код нас у Диспанзер. Онда ће бити овде лечени или ако овде не може да се обави лечење, упутимо их специјализованим установама уз Београду. Врло је битно да породица одреагује на самом почетку, када се појаве прве сумње на коришћење наркотика. Значи да дођу овде, да видимо о чему се ради и обавимо тестирања, да би се уверили да ли је коришћена нека од психоактивних супстанци. Видећемо да ли ће то тестирање бити приликом рођендана, журки или излазака. Увек је највећи проблем довести зависника на лечење али уколико се то одради на самом почетку онда је и нама знатно лакше да спроведемо успешну терапију.

Права коришћења: Градска општина Младеновац. ©2005-2020.
Контакт: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Информације од јавног значаја: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Техничка подршка: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.