Полагањем венаца на Спомен чесму палим борцима од 1990 – 1999, данас у 12 часова, обележен је Дан сећања на погинуле у НАТО бомбардовању.

Испред чесме у градском парку, окупила се родбина, пријатељи и познаници тринаесторице Младеновчана који су погинули у ратним сукобима током последње деценије прошлог века, од којих је најмлађи имао само 19 година. У име градске општине Младеновац, венац је положио Владан Глишић, председник градске општине Младеновац.

Полагањем венаца, пошту погинулим суграђанима одали су и представници младеновачких подружница борачких организација и удружења и то градски одбор Удружења бораца рата од 1990. године и делагација УБНОР-а.

На данашњи дан пре 18 година, Северноатлантска алијанса почела је бомбардовање СР Југославије, које је трајало 78 дана. Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети авиона НАТО пакта док је Црна Гора углавном била поштеђена масовних удара. Прве сирене означиле су почетак једанаестонедељног бомбардовања тадашње СР Југославије 24. марта 1999. године, око осам сати увече. Коначан број жртава званично никада није саопштен, а процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. За 78 дана бомбардовања порушено је 540 објеката, 58 мостова и 30 000 кућа.

Зоран Томислава Милојевић из Велике Иванче, Водник 1. Класе ВЈ по уговору, рођен 1970. године, погинуо је 19.04.1999. године на Кошарама у борби с албанским терористима.

Зоран Милојевић био је припадник 63. падобранске бригаде Војске Југославије. Док је покушавао да помогне рањеним друговима у рову Зоран је погођен снајперским хицем у главу. Убрзо је издахнуо.

Приликом полагања венаца на Спомен чесму у парку 2010. године, Зоранови родитељи, Олга и Томислав сетили су се априла 1999. године.

– Да се бар оженио, па мајци оставио штогод – каже Олга, док нам показује слику из синовљеве војне легитимације. Прича нам да су јој украли торбу с рамена у којој је била Зоранова легитимација, кад је обилазила мужа у болници. Полиција је после нашла торбу бачену у парку и донела је на кућу. – Испрљало се то сад, ако некако могаднем да очистим биће добро – прича Олга.

– Зоран је био професионални војник, имао је 220 скокова из авиона. Учио је школу у Иванчи, а онда средњу овде у Младеновцу. Тако, још као дечак увек се занимао за оружје. Пуних девет година био је војник. Регрутован је у војну полицију у касарни ,"Маршал Тито" у Загребу где су били под опсадом 4 месеца без струје и воде, тад је мајка Олга била са женама у Београду кад су упали у Скупштину да траже децу. Кад је оно Крајина пала, јавио се, каже – Жив сам, надајте се доћи ћу, и дошао преко Приједора са избеглицама.

Онда је био и у Босни. За живота док је био на Вогошћу причао ми је да је за сат времена седморо његових другова погинуло. И онда ми је причао да не смеш да вучеш рањеног или мртвог друга док је дан што је стара снајперска замка, ал он није могао да остави другове. Каже ми, ћале не секирај се, није мени први пут, а ја му кажем, сине, знам да није први ал може да буде последњи. И тако и би на Кошарама – сећа се отац Томисалав.

Сећање на 19. април 1999. године. Били су у њиви сејали. Преко пута њихове куће била је свадба где је Зоран требало да буде акчија. Комшиница дође у њиву, каже им, ајде тражи вас војска.

– Дођоше њих пет војних лица кампањолом у село. Дођосмо и ми кући, а они питају ко је ту отац, ко је мајка. Ја им кажем. И они нас мало одгледаше, па кажу – ми смо дошли у вези вашег сина да вам кажемо једну тужну вест. Ви остасте без вашег сина, а ми без нашег друга. Мајка закука и паде одједном. Они хтедоше да јој ударе инјекцију да се мало смири, а она одби, каже не треба ни мени живот. Питам их где је погинио, од чега и како.

Казаше на Кошарама, негде у 4 сата поподне, прво га је очешао метак испод шлема, а имао је и панцир. Истог дана, сат касније погођен је снајпером у чело. Имао је и он снајпер `ал шта вреди који први повуче, готово је. Неки Матић, који је био са њим у рову, каже ми да су Зоранови другари били рањени у оближњем рову и кукали, један рањен у око, а други у стомак. Зоран каже, морам да пређем да видим другове, а овај му одговора – немој Милојевићу. Била је једна буква која је пала између два рова, и Зоран је претрчао до те букве. Кад је стигао, почео је да пузи уз дрво и кад је дошао до краја, морао је да се одвоји од заклона и пређе на чистину и у ров. Само што је помолио главу преко те букве да прогвири, и претрчи и онај га погоди у чело. После ми каже тај Матић, да се он мало померао и да је почела она пена од крви да иде испод шлема и после се смирио. Нису хтели да га оставе, нису ни смели да га извуку док не падне мрак, тек су га око осам вечи извукли – прича Томислав.

Све даље само је сећање, причао је отац и поменуо да се Зорана још увек сећа стара војска.

– Његови другови су нас посећивали сваке године, њих тројица који су били нераздвојни и стално заједно на положају. Долази нам и војска сваке године ал све се мање гледа на то. Ми то сваке године обележимо, излазимо на Усркс сваке године на гробље, па ко год може нека дође.

(Aрхива, www.mladenovac.rs, 2010. година)

"... На гробљу, свако од нас почиње свој други живот из почетка : прво дан, прва недеља, шест недеља, шест месеци, прва година, друга, десет година, двадесет ... а онда, полако, почињемо да умиремо по други пут – у сећањима. Е, тада почиње наша бесконачна и вечна смрт..."

(Душан Ковачевић ; из драме "Сабирни центар")