logo

Друштво

Ружица у Кини

Наша суграђанка Ружица Вуковић једини је студент кинеског језика у Младеновцу. Као стипендиста Института Конфуције, боравила је четири недеље у Пекингу, а градска општина Младеновац помогла је њен пут на ово студијско путовање.

Као полазник Института Конфуције у Београду, Ружица Вуковић, студент треће године кинеског језика, културе и књижевности на Филолошком факултету у Београду, добила је стипендију за летњу школу кинеског језика у Пекингу. Стипендија је покривала трошкове боравка, али не и пута, тако да је ова одлична студентикња сама морала да обезбеди 77.900 динара за авионску карту Београд - Пекинг.

Била је то јединствена прилика за нашу суграђанку да коначно посети далеку земљу чији језик, културу и обичаје већ три године успешно изучава. Како нам је рекла, у куповину карте се здушно укључила цела породица, колико је ко могао, родитељи, брат, родбина ... Карта је купљена и Ружица је провела четири недеље у Пекингу, где је од 20. јула од 19. августа похађала летњу школу кинеског језика.

Ружица се обратила молбом градској општини Младеновац за рефундацију дела новца за карту. На иницијативу Драгане Лукач Зечевић, члана Већа за управу и образовање, општина је помогла са 30.000 динара.  

Недавно смо разговарали са Ружицом Вуковић о утисцима које је донела са далеког пута. У овдашњој масовној производњи "стручњака" са сумњивим дипломама са још сумњивијих "факултета", разговор за овом изузетном девојком и студентом био је право задовољство.

 

 

СВАКА ПОМОЋ ЗНАЧИ - Институт Конфуције је организовао такмичење за средњошколце, тако да је ишло 14 гимназијалаца и нас шесторо са факултета који смо положили курс на Институту.

Морали смо брзо да купимо карту,  јер што дуже чекате све је скупље, поготово у летњој сезони. Напрегнули смо се сви у породици, колико је ко могао, ово ми је била шанса да коначно видим Кину. Колико ми је значила помоћ општине?

Па, рећи ћу вам само да сам са тим новцем покрила целокупан џепарац за четири недеље боравка у Пекингу. Пошто је нама био обезбеђен смештај, тим новцем сам плаћала све улазнице и исхрану, а и све што сам хтела да купим. Цене у Кини су стварно ниске. Било да једете у мензи или ресторану, цене су исте, а рецимо код нас би за тај период потрошила невероватну количину новца.

СТРАНАЦ У КИНИ - Имали смо свакодневна предавања од 9 до 12 сати. Било је занимљиво, доста разговора, филмова, музике. После предавања обилазили смо град, разне знаменитости. Мени је било најзанимљивије на улици, међу обичним светом. Нису знали да познајемо језик, па је било јако занимљиво да слушамо како нас оговарају јер су за њих странци необична појава. Поготово ако виде високе странце, људи су нас заустављали на улици, сликали се са нама. Још када им одговорите на кинеском, одушеве се ! Ако им само кажете "добар дан", добићете безброј похвала на рачун познавања језика.

Наравно, ми смо много више разговарали са њима.
Мени је било заниљиво то што се улични, свакодневни језик, толико разликује од онога што учимо у школи. Неке људе нисмо уопште разумели, док опет друге, савршено разумете.

Као када би ви отишли доле у Лесковац,  дијалекти су толико различити да имате утисак да се говоре неколико различитих језика, једино је писмо исто. Постоји та анегдота да се Кинези са севера и они са југа споразумевају писмом.

ОРГАНИЗОВАНИ ХАОС - Када изађете на улице први утисак је да има мнооого људи ! Тамо сви увек раде. Улице су пуне аутомобила, мотора, рикши. Видите ову фотографију њиховог метроа, толико људи чека воз да буквално нема где игла да падне. Метро је главно превозно средство за грађане Пекинга. На улицама можете видети сва превозна средства, аутобусе, таксије и чувене рикше.

Ипак, нисам желела да се возим рикшом, не знам, било би ми непријатно да ме неко вуче. Иначе, превоз је изузетно јефтин. Цена превоза аутобусом, где год и колико год да се возите, је око 8 динара, а метро је око 28 динара.

По три сата можете да се возите у једном правцу. Ипак, гледајући са стране, не можете се отети утиску да се ради о добро уређеној гужви, ма колико то чудно звучало, једном организованом хаосу. Наравно, нема ту никаквог хаоса, они су јако организована нација и све функционише без проблема. Једно је сигурно, на гужву више никада нећу исто да гледам.

УМЕТНОСТ ЦЕЊКАЊА - Другарице и ја смо увек јели заједно, и наравно никад нисмо могли да поједемо целу порцију, а ја баш и нисам неко ко не једе. Платимо јело око 20 јуана, а јуан је 14 динара, тако да особа може да једе за 200 динара дневно и то шта год пожелите и ту не мислим пиринач што је вероватно свима прва асоцијација на кинеску исхрану, већ смо имали богат избор разноврсне и укусне хране. На улици, у Пекингу, кад купујете храну цене су још јефтиније. Знате, има свега, у неким радњама као што су ове код нас, цене су сличне, док рецимо у тржним центрима можете да се цењкате и то је нешто заиста невероватно. Питате колико су патике, кажу 200 јуана. У почетку нисмо знали колико можемо да спустимо цену, али ево о чему се ради.

Битно је да ви одредите вашу цену и да се ње држите. Кажете 30, они преврћу очима и одмахују рукама, одговоре вам 180. Ви опет кажете 30, и ту не смете да попустите јер губите предност у тој игри надмудривања. Само се држите ваше цене и он ће да спушта. Има доста странаца из Русије, Америке и када њима кажете 200 јуана, њима то јесте јефтино, али кад може нешто три пута јефтиније да платите, зашто би плаћали скупље. Ви им ставите до знања "Нисам ти је американац да ти дам те паре !" Онда они попусте, па добро `ајде, пошто причаш кинески, за тебе је цена 150 јуана. Тако смо куповали неке сувенире, почетна цена је била 300 јуана, на крају смо купили за 20. Е сад, не знам како ћу овде нешто да купим без цењкања.

НОВИ БЕОГРАД - ПЕКИНГ - Иако наши људи Кину препознају углавном преко кинеских продавница и ресторана, права Кина је нешто сасвим друго. Сећам се, када сам тек уписала факултет, први пут сам отишла у блок 70. За мене је то било огромно разочарење.

Очекивала сам да видим Кину из филмова, а видела сам људе који једу у радњама, свађају се. Професорка нам је тада рекла, заборавите то што видите јер то није Кина. То би било као да ви представнике српске нације оцењујете по онима који раде у Бечу.

Једнставно то нису исти људи. Тек сада кад смо отишли видели смо да су јако културни, нема ко нам није помогао. Стварно се труде око вас, а и међу собом се доста помажу.

На крају, изузетно оригинално, али данас на жалост неизбежно питање за сваког студента који дипломира у Србији - Шта после факултета ?

–  Сада завршавам трећу годину, при крају сам студија. Ако ме питате како сам се одлучила за кинески језик - не знам. Деловао ми је перспективно, као нешто што ми неће бити досадно да учим и стварно није. Рецимо, сада ми је много теже да учим неки изборни предмет који нема везе са кинеским. Немам никакав посебан план, мислила сам нешто са дипломатијом или превођењем, шта ми већ понуде. У сваком случају планирам да одем бар на годину дана у Кину на мастер студије јер ништа не може да замени осећај када чујете жив језик око вас.

  • Датум креирања: .
Права коришћења: Градска општина Младеновац. ©2005-2021.
Контакт: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Информације од јавног значаја: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Техничка подршка: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.