logo

Друштво

Газда даривао раднике

Газда даривао раднике У време када је Младеновац имао три-четири хиљаде становника, фабрика џакова запошљавала је хиљаду радника. Хранила је, кажу, читав град. А газда Драгомир Ракић је према радницима поступао као да им је род. У породичној заоставштини сачувана је дописница у којој отац прекорева Драгомира: "Лепо је што си купио свој радничкој деци нова одела, али ниси баш морао да купиш 650 бицикала за раднике."

Поменуте бицикле радници су отплаћивали два динара месечно, а мајстор је плаћан три динара по сату, што је било довољно за четири векне хлеба. Уз помоћ фабрике радници су на рате куповали и шпорете, намештај, пољопривредне машине, а добијали су чак и кредите за изградњу кућа. Газда Драгомир је у фабрици направио купатила и терао их да се након завршеног посла окупају и скину са себе прашину од предива. За вредне је био добар к’о хлеб, али за нераднике није имао милости – давао им је отказ без права на повратак.

СА ДВА ФАКУЛТЕТА − Овај пример предузетништва из времена предратног капитализма, када је динар у Србији имао златну подлогу, описао је Миољуб Узелац у књизи "Младеновачке варошарије" . А заговорници корпоративне одговорности могли би, макар у доколици, да прочитају и књигу Љубише Николина "Београдска чаршија" у којој је објављена биографија Драгомира Ракића, прича коју је Узелац допунио изјавама родбине и старих радника.

Рођен 1895. у породици Николе Ракића, професора и инспектора Министарства просвете, Драгомир је у Паризу завршио Економски, а по повратку, у Београду и Правни факултет. Жени се с Вукосавом, кћерком чувеног трговца Илије Рајковића, службује у Народној банци где стиче уважавање бечких Јевреја, оснивача Југо-кредитног завода. Као члан управе Завода дочекао је и прилику за самосталан бизнис – банкротство младеновачке фабрике џакова коју је купио 1930. Забринут због синовљевог потеза отац му из Параћина пише: "Црни сине, шта ћеш ако пропаднеш, без државне пензије."

САНЏА У БЈУИКУ − По преузимању џакаре, основане 1923. у сарадњи са "Чехославијом" из Оломуца у Чехословачкој, Ракић је најпре натерао домаће мајсторе да науче посао од Чеха на чије плате је одлазило много новца. Користећи банкарске везе новопечени индустријалац је уз помоћ кредита оснажио фабрику џакова и учинио је познатом широм земље. Кад је успео да постане добављач џакова за државни Монопол дувана и соли и сламарице за војску, експанзија Фабрике џакова Младеновац је била загарантована. Зарађени новац Ракић је остављао за најамнине и јуту коју је довозио из долине Инда, а све што би му преостало улагао је у проширење фабрике.

Године 1938. изграђена је нова електрична централа од 1.000 киловата и 16 киловолти која је производила струју за џакару, млинове, кланицу, али и за улично светло и светло по кућама у вароши. Као прави домаћин газда Драгомир је остварени приход дирао тек толико да госпођи Вукосави сваког месеца спреми за кућевни трошак. Тек пред рат одрешио је кесу и купио удобну кућу на Сењаку, женама у фамилији даровао је "сингерице", а себи је купио "мајбах", велику лимузину која је коштала као кућа – тадашњих 20.000 долара. И "мајбах" и "бјуик", који је до тада користила фабрика џакова, возио је Ракићев лични шофер Санџа, по националности Монголац.

ПРЕВАРИО ГЕСТАПО − Успон џакаре прекинуо је Други светски рат. Већ 1940. један Ракићев брод са јутом недалеко од обале Сомалије заробили су Италијани. Након 27. марта 1941. Ракић је знао да следи одмазда Немаца и породицу је склонио на сигурно. Сео је у ауто и потражио војну јединицу којој је припадао по војном распореду, али у ратној пометњи ауто су му реквирирали, а он се после низа перипетија обрео у разрушеном Београду где се за њега убрзо заинтересовао Гестапо захтевајући да покрене заустављену фабрику. Након хапшења под неразјашњеним околностима, Ракић је успео да побегне од својих Гестапо чувара, прешао је бугарско-турску границу и настанио се у Цариграду. Много година касније обелодањено је да је он у Цариграду био у блиској вези с обавештајцем Василијем Трбићем, човеком од кога су до савезника дошле прве вести о Дражином покрету. Миољуб Узелац каже да Ракићева "обавештајна" делатност никада није доказана, али да остаје чињеница да је баш он финансирао рад обаве¬штајног центра у Истанбулу и тако здушно помагао борбу против Немаца.

Упркос томе, после ослобођења Ракић је у одсуству проглашен за народног непријатеља и имовина му је конфискована. Фабрика џакова стављена је под контролу државе, а први послератни директор био је металски радник Обрен Илић. У "новој" фабрици формиран је СКОЈ, позоришна трупа, спортско друштво "Раднички", а у једној празној хали направљен је и биоскоп. Шездесетих година фабрика је добила и име у духу новог времена – Црвена звезда.

УРНА У ОРМАРУ − Све до 1959. Драгомир Ракић је живео у Атини, у елитној четврти Колонаки, са прозорима који су гледали на Акропољ. Његова супруга Вукосава, која након рата није хтела да узима ни личну карту, ни пасош, никада му се није придружила – остала је у Београду уз децу и сестре. Пред крај живота Ракић се преселио у Америку где је пропао на берзи, опет због комунизма, послујући с Кубом баш када је Кастро изненада дошао на власт. Умро је у Њујорку 1963, а његови земни остаци спаљени су и стављени у урну коју је син Миодраг потајно донео из Америке и читаву деценију скривао у ормару куће у Улици маршала Тита, човека чије име Драгомир није волео да изговара. А када је 1973. преминула Вукосава Ракић, многи стари Београђани присуствовали су двоструком спроводу. Урна с прахом Драгомира Ракића, положена у ковчег уз тело госпође Вукосаве, сахрањена је у породичну гробницу његовог таста Илије Рајковића, на Новом гробљу. У временима транзиционог бездушја ваљало би некад посетити гроб човека заслужног што димњаци џакаре, упркос комунистичких и постко¬мунистичких "приватизација", већ скоро 100 година парају небо изнад Младеновца.


Пренето из дневног листа "Блиц" од 18. 07. 2010. (аутора : Б. Кривокапића)

  • Датум креирања: .
Права коришћења: Градска општина Младеновац. ©2005-2021.
Контакт: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Информације од јавног значаја: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Техничка подршка: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.