Младеновчанин Небојша Сирковић освојио је златну медаљу на Првенству Србије у бодибилдингу одржаном 26. октобра у Београду.

Небојша Сирковић, постао је државни првак у бодибилдингу у такмичарској категорији до 180 центиметара. Тридесетдвогодишњи атлета понео је титулу најбољег у својој категорији на Првенству Србије одржаном 26. октобра. На првенству је учествовало 120 такимичара, док се у Небојшиној конкуренцији надметало четири такмичара. Сирковићево злато је званично прва државна златна медаља у бодибилдингу у историји младеновачког спорта.

 

Председник градске општине Младеновац, Дејан Чокић и Драгослав Стојковић, помоћник председника, честитали су Сирковићу на постигнутом резултату и пожелели му још успеха на наредним такмичењима. Такође, овај састанак имао је и практичну сврху како би се нашем спортисти омогућили услови и потребна средства за квалитетан тренинг који је предуслов за врхунске резултате.

Како нам је Чокић рекао, општина ће учинити све да обезбеди спонзоре који би нашем суграђанину олакшали такмичење у овом скупом и захтевном спорту. Он је додао да су неки разговори на ту тему већ уродили плодом.  

Праћен предрасудама и полуистинама бодибилдниг је још увек мистерија за многе, од дилеме да ли се уопште ради о спорту, рекреацији или помодарству, до питања шта мотивише момке и девојке да тестирају своје тело до крајњих граница физичке и психичке издржљивости. О овоме и другим темама разговарали смо са Небојшом Сирковићем, државним прваком у бодибилдингу.

Наш саговорник је рођен 1982. године, а овим спортом се бавим преко десет година. Како каже, само припреме за Првенство Србије су трајале преко годину дана. 

Колико је спорт којим се бавиш захтеван и како изгледају свакодневни тренинзи и припреме ?

– Ово је аскетски спорт који временом постане спартански начин живота. Довољно је да кажем да приликом стварања масе мораш да једеш и кад ниси гладан, док код дефиниције кад си гладан не смеш да уносиш храну. Не зна се шта је већа мука. Огромна су одрицања и буквално мораш да водиш рачуна сваког дана и сваког сата да не направиш пропуст у режиму исхране и тренинга јер се касније то изузетно тешко исправља. Нарочито је напорно пред припреме. Мора да се зна кад лежеш, кад устајеш, кад једеш, колико воде уносиш и да постепено темпираш форму на дан самог такмичење које је врхунац припрема. 

Постоји мишљење да ово није скуп спорт, кад смо код тога многи мисле да ово уопште и није спорт вођени логиком - довољно је да уђеш у теретану и дижеш тегове ?

– Бодибилдинг је екстреман спорт. Тражи огромно одрицање, јаку вољу и посвећеност. Ја могу сад да играм фудбал и после тога да поједем пицу, попијем кока колу или пиво. Овде тога нема. Подићи тег из тачке А у тачку Б не гарантује да ћеш да добијеш мишић. Потребно је много тога да би постигао резултате, од витамина и разних додатака хране. Пре свега потребна је храна. Сваког дана мораш да имаш килограм и по меса, до двадесет јаја, протеинске додатке исхрани и разне друге намирнице, а кад то претворимо у новац, месечно ми треба око 500 евра.

Шта те очекује у наставку такмичарске године ?

– Следеће првенство је Србија опен, након тога Балканско првенство, што је такође изузетно јако такмичење, а после Јагодина опен са учешћем међународних такмичарима. 
 

Дуго си у овом спорту. Знаш како се ради по многобројним теретанама у Србији, али и код нас. Где се највише греши ?

– Највише се греши код технике у тренинзима. Код изградње мишића уопште није потребна тежина, потребна је добра контракција мишића. Када некопрви пут дође у теретану одмах залети да уради што више за што краће време. Велике су грешке и у исхрани. Можеш да радиш хиљаде трбушњака, али ако после тога не водиш рачуна о исхрани све пада у воду. Трећа грешка је одлазак у крајности, превелики одмор или превелика фреквенција тренинга где тело не стигне довољно да се опорави за следећи напор. 

Каква је ситуција у Младеновцу ? Колико се озбиљно и безбедно ради, какав је тренерски кадар и да ли су корисници теретана препуштени сами себи ?

– Мислим да имамо седам теретана у граду. Доста људи тренира из разних побуда, од помодарства, рекреације, дружења па до здравствених разлога. Што се тиче тренера, обично се ради о "дифовцима" који на факултету немају ту врсту образовања. Нема стриктне контроле у процесу тренинга. Данас се све плаћа, да би те неко увео на прави начин у цео систем рада мора да се плати индивидуални тренинг, а људи за то немају пара. Наравно, постоје тренери који увек хоће да ти дају добар савет. Онај ко је довољно паметан то ће да усвоји, али има примера да неког упорно саветујеш како да ради а он климне главом и настави по свом. 

Сведоци смо да многи користе разне пречице да би што пре добили на мишићној маси. Колико се злоупотребљавају стероиди ?

– Морамо прво да раздвојимо суплементе од стероида. Суплементи су додаци исхрани. Ја преко хране не могу да унесем све протеине, минерале и витамине који су мени потребни за овакав екстремни спорт. Многи желе да брзо постигну некакав резултат и изглед тела који су они замислили. Обично упадају у грешку. Стероиди нису направљени за боди билдере. То су лекови. Лекови који се у медицини користе за оболеле од ХИВ-а, тешких опекотина итд. Практично за људе који су болесни. Неки људи су то злоупотребили и то користе на сопствену одговорност. Међутим, у овом спорт, као и у сваком, постоји анти допинг контрола која ради свој посао. 

Ти имаш 32 године. Шта то значи у бодибилдингу ? Да почињеш спортску каријеру или завршаваш ?

– Наравно, већа је предност неког момка који са 22 године иза себе има већ неколико такмичења. Ја сам дебитант са 32 године и то је реалност коју уважавам. Међутим, овим спортом могу да се баве људи са преко 50 година. Постоје разне категорије и заправо неки зенит можеш да постигнеш у четрдесетој години. Овде ниси лимитиран са годинама. 

Ово је скуп спорт. Како успеваш да финасираш све што ти је потребно за врхунске резултате ?

– Тренутно смо у неким разговорима за спонзорство. Највећи трошак је ипак храна. Морам да кажем да сам највећу подршку имао од родитеља, моје породице и пријатеља. Подршку званичних институција, бар до сада, нисам имао. Дуго сам у контакту са Драгославом Стојковићем и заједно са председником Чокићем покушавамо да нађемо неке спонзоре који би ми помогли или барем олакшали тај финансијски део бављења спортом. 

Драгослав Стојковић, помоћник председника општине, каже да општина покушава да посредује између спортиста и људи који могу да помогну спорт. 

– Што се тиче Небојше покушавамо да посредујемо и пронађемо средства, пре свега за храну, јер се ради о екстремном спорту и добром спортисти који предано ради и има резултате. Небојшина медаља је резултат нечега што је лична посвећаност и то је данас изузетна реткост. То је оно што фасцинира јер у овом спорту нема новца. Остаје ти чист ентузијазам. 

Стојковића смо питали какво је тренутно стање у младеновачком спорту ?

–  Ове године је било јако скромно. Буџет је ове године за скоро 120 милиона био мањи него прошле. Наша општина је ту највише страдала. Последица таквог третмана од стране града Београда доводи до тога да се прво жртвује спорт, култура, образовање, здравство, социјала. Људи морају да знају шта прво страда када на овакав начин осакатите буџет. Ова година је за нас била изузетно тешка, али оно што охрабрује је чињеница да и поред тога резутати не изостају. Резултат Небојше Сирковића то потврђује. Потврђује да и у оваквим временима имамо довољно ентузијаста и оних који могу да заведу и мотивишу добар део омладине да уђу у спорт. Највећа борба јесте да се омладина увуче у спорт. Ма шта ко мислио, ми имамо здраву омладину, потребно је да се понуди што већи број здравих садржаја да би млади могли да изаберу свој пут.