Бисту Милорада Петровића Сељанчице, чувеног младеновачког песника и учитеља, данас су у Градском парку свечано открили Дејан Чокић, председник општине Младеновац и Драган Папић, представник наших Срба из Канаде.

Захваљујући ангажовању градске општине Младеновац и иницијативи и донацијама наших Срба из Канаде, као и ангажману појединаца и фирми из Младеновац данас је откривањем бисте Милорада Петровића Сељанчице у Градском парку одато дужно признање и поштовање неправедно запостављеном, најпеванијем српском песнику.

 

Песник који је написао неке од најпозантијих и напеванијих српских песама пупут "Играле се делије", "Јесен стиже дуњо моја", "Мој дилбере, рођо моја", "Не лудуј, Лело", "По градини месечина", "Зарудела шљива ранка", "Мој јаблане", "Све док је твога благог ока", "Магла пала бисер роса покапала јоргован" и остале, издате у кључној збирци "Сељанчице", коначно је добио своје заслужено место у родном граду.

Аутор бисте Милорада Петровића Сељанчице је професор Факултета ликовних уметности у Београду Кузмановић Зоран.

 

Дејан Чокић, председник градске општине Младеновац, пожелео је добродшлицу гостима из Канаде, у како је рекао "нашем и њиховом граду".

– Наши исељеници из Канаде и ми из Младеновца, данас исправљамо једну дугогодишњу неправду. Милорад Петровић Сељанчица родом из Велике Иванче – песник, учитељ и српски ратник живео је са народом и делио његову судбину. Како то нажалост често бива са великим људима у нашој земљи, за свој рад никада није добио заслужено признање. Према сведочењу његових пријатеља овај први прави младеновачки песник умро je напуштен од целог света. Сахрањен је на Топчидарском гробљу, о државном трошку без споменика. Његове песме су постале толико популарне да живе и данас у народу, а он сам остао је заборављен.

Подизањем споменика Милораду Петровићу у нашем парку, надам се да исправљамо макар делић те велике неправде. Надам се да овог великог песника, родољуба и Младеновчанина коначно извлачимо из мрака заборава и постављамо на место које му у историји нашег града припада, за ову и будуће генерације – рекао је Чокић.

Испред Удружења канадских Срба из Торонта обратио се иницијатор и један од донатора бисте, Драган Папић, дипломирани инжењер електротехнике. Папић је рођен у Београду, основну школу и Гимназију завршио је у Младеновцу, а члан је Борда директора највећег и најуспешнијег Српског КУД-а у дијаспори ''Опленац'' из Торонта.

– Као и већина од вас ни ја до пре неколико година нисам знао ко је Милорад Петровић Сељанчица, иако је он наш суграђанин, иако сам ја одрастао у Младеновцу. Пре пар година на једној приредби чуо сам песму "Играле се делије и тада сам чуо да то није народна песма већ да ју је написао Милорад Петровић Сељанчица.

Заинтригиран тиме, сазнао сам да је рођен у Великој Иванчи, да је радио као учитељ у Селу Младеновцу и било ме је срамота зашто је он запостављен. Верујем да је било пуно разлога да се о њему ништа не зна, али не постоји ни један разлог да га ми од тог заборава не отргнемо и да наша будућа покољења знају о њему.

Наишао сам на изванредну сарадњу са општином Младеновац, са многим привредницима као и са пријатељима из Канаде. Желим да се захвалим људима који су нам помогли, Браниславу Јовановићу, бившем председнику општине, Дејану Чокићу, садашњем председнику као и ДИП-у. Захваљујем се и Ивану Радовановићу, власнику фирме "Паффони" на несебичној донацији, Милану Ђорђевићу као и мојим канадским Србима – рекао је Папић.

Данашњу свечаност песмом и игром увеличали су чланови Српског КУД-а у дијаспори ''Опленац'' из Торонта, КУД-а "Абрашевић" из Ваљева и Мешовита певачка група при Центру за културу Младеновац, под руководством магистра Славише Ђукановића.

Градска општина Младеновац ће 2. августа на свечаној академији поводом Дана општине доделити захвалнице иницијаторима и донаторима постављене бисте Милорада Петровића Сељанчице, и то Србима из Канаде: Драгану Папићу, Драгану Вараклићу, Гојку Роглићу, Александру Јанковићу, Драгану Благојевићу и  Милуну Ђорђевићу. Захвалнице ће такође бити уручене донаторима бисте са наших простора Младену Кременовићу (Ливница Лиграп), Ивану Радовановићу (Пафони доо Младеновац), као и Мирољубу Узелцу, за велико ангажовање у реализацији овог пројекта.

Заборављени песник

 

Милорад Петровић Сељанчица рођен је 1875. године у Великој Иванчи у којој је похађао основну школу. Гимназију је учио у Београду, а Учитељску школу у Алексинцу. Радио је као учитељ, са женом Ружом, почев од 1899. у Великом Крчмару код Крагујевца, Стојнику, Раниловићу, Селу Младеновцу (био је управитељ школе и предавао у првом, трећем и учетвртом разреду од 1905. до 1907. године: ту су написане, од знаучајних, песме Неверо, ране, неверо ..., Хеј не роси! Ој девојко, Навире ноћ, Мишар, Стани зоро, Под јабланом, У јесен, На ђерђеву, Волим ) Жаркову и Београду. Објављује од 1898. Преводио је са седам језика.

Писао је песме (више од 300, кључна збирка "Сељанчице"), песме у прози, комаде с певањем, књижевне критике, осврте и стручне радове. Писао је текстове за комаде са певањем. Био је уредник листа "Српско ђаче " у којем је објавио велики број песама за децу. Живео је боемским животом и дружио се са Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем, Стеваном Сремцом, Милорадом Митровићем, Владимиром Станимировићем, Бориславом Станковићем, Владисавом Петковићем Дисом и другима.

Учесник је оба балканска рата (Куманово, Једрене) и у Првом светском рату (Сувобор). При повлачењу српске војске 1915. разболео се од тифуса. Прогнан је преко Мораве, као, како се тада говорило " празноскитајушћи " живео је, одвојен од жене и деце, у Крушевцу и Београду. Сарађивао је у "Београдским новинама".

Разболео се од турбеколозе. Његов школски друг Радомир Цвијовић рекао је: "Умро је као прави просјак, напуштен од целог света."

Тешко болестан, живећи у сталној беди и немаштини, умире на Михаиловцу код Београда 17. априла 1921. не дочекавши свој 46. рођендан. Сахрањен је на Топчидарском гробљу, о државном трошку, без споменика на гробу.