Уз звуке сирена и полагање венаца на Спомен чесму палим борцима од 1990 – 1999, данас у 12 часова, обележен је Дан сећања на страдале у НАТО бомбардовању. Након минута ћутања венце на Спомен чесму у градском парку положили су отац и мајка Зорана Милојевића, нашег суграђанина из Велике Иванче, који је 1999. године, као припадник 63. падобранске бригаде ВЈ, погинуо на Кошарама. Испред Градске општине Младеновац, венац је положио Бранислав Јовановић, председник општине, а венце су положили и представници младеновачких подружница борачких организација и удружења.

– Прошло је једанаест година од почетка бомбрадовања Србије и на жалост, морамо се сећати и тог дана јер ако Србија намерава да опстане мора да памти своју прошлост. Мора да памти људе који су своје животе уградили у ову земљу. Лично се надам да се такво време више у Србији неће поновити и да ћемо кренути много брже напред него што смо то до сада радили, али преко 3.000 људи који су погинули за 78 дана бомбрадовања је нешто што Србија мора памтити докле год постоји − рекао је Јовановић.

На данашњи дан пре десет година, Северноатлантска алијанса почела је бомбардовање СР Југославије, које је трајало 78 дана. Прве сирене означиле су почетак једанаестонедељног бомбардовања тадашње СР Југославије 24. марта 1999, око осам сати увече. Коначан број жртава званично никада није саопштен, а процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. За 78 дана бомбардовања порушено је 540 објеката, 58 мостова и 30 000 кућа. Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети, а Црна Гора је углавном била поштеђена масовних удара.

Током операције извршено је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. НАТО је лансирао 20.000 великих пројектила, међу којима 1. 300 крстарећих ракета на војне и цивилне циљеве, а изручио је и 37.000 "касетних бомби" са 350.000 касетних подпројектила. Уз употребу најубојитијег оружја, Северноатлантска алијанса је у рату против Србије употребила и забрањено наоружање - муницију са осиромашеним уранијумом. У оружаном сукобу са немерљиво надмоћнијим непријатељем, српска ПВО успела је да обори два авиона НАТО - ловац Ф16 и амерички супермодерни "невидљиви" авион Ф-117, и да зароби три непријатељска војника. Приликом повлачења снага ВЈ, испоставило се да је учинак НАТО 14 уништених тенкова, 17 оклопних транспортера и 20 артиљеријских оруђа.


СЕЋАЊЕ НА ЗОРАНА МИЛОЈЕВИЋА - УЧУ

Прошло је једанаест године од како је наш суграђанин из Велике Иванче Зоран Милојевић, припадник 63. падобранске бригаде Војске Југославије, погинуо на Кошарама.

Поред Спомен чесме у градском парку, 24. марта, уз звуке сирена које су нас на тренутак тргле из свакодневице и подсетиле да и од лошег има горе, обележен је Дан сећања на страдале у НАТО бомбардовању. Међу делегацијама општине и удружења бораца у реду за полагање венаца издвојиле су се две особе. Скромно обучена жена која је брисала сузе марамицом и човек који се није трудио да брише сузе. Када су се сви разишли и када су поред чесме остали само венци, њих двоје су остали.

Олга и Томислав Милојевић из Велике Иванче, отац и мајка нашег суграђанина Зорана Милојевића Уче који је са 29 године, као припадник 63. падобранске бригаде Војске Југославије, погинуо на Космету. Док је покушавао да помогне рањеним друговима у рову Зоран је погођен снајперским хицем у главу. Убрзо је издахнуо. Иако је прошло једанаест година од погибије сина, Олга и Томислав још се јасно сећају сваког дана тог априла 1999. године.

– Да се бар оженио, па мајци оставио штогод – каже Олга, док нам показује слику из синовљеве војне легитимације. Прича нам да су јој украли торбу с рамена у којој је била Зоранова легитимација, кад је обилазила мужа у болници. Полиција после нашла торбу бачену у парку и донела је на кућу. – Испрљало се то сад, ако некако могаднем да очистим биће добро – прича Олга.

– Зоран је био професионални војник, имао је 220 скокова из авиона. Учио је школу у Иванчи, а онда средњу овде у Младеновцу. Тако, још као дечак увек се занимао за оружје. Пуних девет година био је војник. Регрутован је у војну полицију у касарни ,"Маршал Тито" у Загребу где су били под опсадом 4 месеца без струје и воде, тад је мајка Олга била са женама у Београду кад су упали у Скупштину да траже децу. Кад је оно Крајина пала, јавио се, каже – Жив сам, надајте се доћи ћу, и дошао преко Приједора са избеглицама. Онда је био и у Босни. За живота док је био на Вогошћу причао ми је да је за сат времена седморо његових другова погинуло. И онда ми је причао да не смеш да вучеш рањеног или мртвог друга док је дан што је стара снајперска замка, ал он није могао да остави другове. Каже ми, ћале не секирај се, није мени први пут, а ја му кажем, сине, знам да није први ал може да буде последњи. И тако и би на Кошарама – сећа се отац Томисалав.

Сећање на 19. април 1999. године још је живо код ових седамдесетогодишњака. Били су у њиви сејали. Преко пута њихове куће била је свадба где је Зоран требало да буде акчија. Комшиница дође у њиву, каже им, ајде тражи вас војска.

– Дођоше њих пет војних лица кампањолом у село. Дођосмо и ми кући, а они питају ко је ту отац, ко је мајка. Ја им кажем. И они нас мало одгледаше, па кажу – ми смо дошли у вези вашег сина да вам кажемо једну тужну вест. Ви остасте без вашег сина, а ми без нашег друга. Мајка закука и паде одједном. Они хтедоше да јој ударе инјекцију да се мало смири, а она одби, каже не треба ни мени живот. Питам их где је погинио, од чега и како.

Казаше на Кошарама, негде у 4 сата поподне, прво га је очешао метак испод шлема, а имао је и панцир. Истог дана, сат касније погођен је снајпером у чело. Имао је и он снајпер `ал шта вреди који први повуче, готово је. Неки Матић, који је био са њим у рову, каже ми да су Зоранови другари били рањени у оближњем рову и кукали, један рањен у око, а други у стомак. Зоран каже, морам да пређем да видим другове, а овај му одговора – немој Милојевићу. Била је једна буква која је пала између два рова, и Зоран је претрчао до те букве. Кад је стигао, почео је да пузи уз дрво и кад је дошао до краја, морао је да се одвоји од заклона и пређе на чистину и у ров. Само што је помолио главу преко те букве да прогвири, и претрчи и онај га погоди у чело. После ми каже тај Матић, да се он мало померао и да је почела она пена од крви да иде испод шлема и после се смирио. Нису хтели да га оставе, нису ни смели да га извуку док не падне мрак, тек су га око осам вечи извукли – прича Томислав.

Све даље само је сећање, каже отац и додаје да се Зорана још увек сећа стара војска. – Његови другови су нас посећивали сваке године, њих тројица који су били нераздвојни и стално заједно на положају. Долази нам и војска сваке године ал све се мање гледа на то. Ми то сваке године обележимо, излазимо на Усркс сваке године на гробље, па ко год може нека дође – рече нам мајка Олга.

"... На гробљу, свако од нас почиње свој други живот из почетка : прво дан, прва недеља, шест недеља, шест месеци, прва година, друга, десет година, двадесет ... а онда, полако, почињемо да умиремо по други пут – у сећањима. Е, тада почиње наша бесконачна и вечна смрт..."

(Душан Ковачевић ; из драме "Сабирни центар")